Наука

”Посланица Диогнету” – бисер ранохришћанске апологетске књижевности

Хорацио Е. Лона: Коментар ”Посланице Диогнету”, Herder Verlag, Freiburg i.Br. 2011

У маниру античке ранохришћанске апологетичке и протрептичке литературе настао је спис анонимног аутора, чији је аутограф пронађен на рибљој пијаци 1436. у Цариграду од стране западног клирика Томаза из Ареца. Године 1443. доминиканац Јоханес (Јован) Стојковић из Рагузе (Дубровника) пренео га је у Базел у доминикански манастир. Спис је недавно објављен у узорно припремљеном издању са опсежним коментарима осведоченог експерта за апологетску литературу хришћанске антике.

Вера и мисао у вртлогу времена

Вера и мисао у вртлогу времена
Вера и мисао у вртлогу времена
Вера и мисао у вртлогу времена
Вера и мисао у вртлогу времена

Богословско и архијерејско деловање митрополита Амфилохија и епископа Атанасија

У уторак, 15. маја 2018. године, на празник Светог Атанасија Великог Александријског, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду одржан је јубиларни десети годишњи симпосион Српска теологија данас под симболичним називом Вера и мисао у вртлогу времена. Поводом осамдесетог рођендана двојице великана српске теологије и стубова Факултета у протеклих педесет година, митрополита Амфилохија и владике Атанасија, овогодишњи скуп је окупио њихове настављаче и поштоваоце који су изложили своју рецепцију њиховог богословског и архијерејског деловања.

Предавање eпископа Максима у Музеју науке и технике

У петак, 18. маја 2018. године, у 18 часова у Музеју науке и технике, Скендербегова 51, у оквиру пројекта Наука и Православље у свету Епископ западноамерички проф. др Максим (Васиљевић) одржаће предавање Природне науке и теологија.

Које су тачке додира природних наука (биологије, физике, медицинске терапије и др.) и теологије које би омогућиле њихов смислени дијалог? Неопходност комплементарног и мултидисциплинарног приступа потиче од чињенице да људску датост обликују а) „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу и б) трансцендентни порив ка истинитом постојању које не жели да зна за смрт и пропадљивост. Живот се у хришћанском искуству не схвата само као уско „морални“ или „духовни“ (насупрот соматском и физиолошком) него као комплексна чињеница и као стварност богоданог живота у свим димензијама, од анималног и соматског, преко психичког и духовног до космичког.

Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса.

Отац Александар Шмеман вели: Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“)

Радуј се Василије свети, похвало рода нашега!

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области  Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан.

Икона еремитског монаштва

 Петер Гемајнхарт: „Антоније. Први монах. Живот, учење, легенда“

Свети Антоније Велики је кључна личност раног хришћанства, названа „звездом пустиње“. Ава Антоније је духовни горостас, аскет, отшелник, проповедник, исцелитељ и чудотворац, пустињски монах, идол киновијског монаштва, узор у аскези и надасве доминантна фигура раног периода еремитског, отшелничког монаштва. Готово ниједан други хришћанин није у тој мери надахњивао и фасцинирао као што је то случај са Авом Антонијем (око 250 – 356.г.). Живот овог египатског пустињака пружа грандиозни увид у непознати и далеки свет у коме је хришћанство само једна међу многим религијама.

Гетингеншки професор црквене историје Петер Гемајнхарт прихватио се писања биографије у чијој су сржи живот и учење светог монаха, као и приповедањае која су се испрела око његовог подвижничког житија - Gemeinhardt, Peter: Antonius. Der erste Mönch. Leben, Lehre, Legende, C.H.Beck, 2013. Он реконструише живот овог светитеља од детињства у средњем Египту,  преко његовог подвижничког живота у пустињи, до смрти у 105. години живота. Гемајнхарт описује његово учење саображено ритму његове душе, у широком дијапазону многих приповедања која су се испрела око његове личности, још од средњег века у коме је прослављан као „отац монаха“, па све до надреалистичких визија његових искушења у 20. веку. Са тиме су у споју и настанак и предање патристичких сентенци насловљених „Apophthegmata  Patrum“, познатих још под именом „Изреке пустињских  отаца“. Описом његове биографије из пера епископа Атанасија из Александрије, непосредно после Антонијеве смрти, отпочиње хришћанска агиографија. Преводом Vita Antonii на латински, као и на идиоме хришћанског Оријента, развио се утицај Антонија и изван граница језика и културе, а Антоније постао права „икуменска“ личност, како унутар православног, тако и унутар римокатоличанског и евангелистичког хришћанства. Пустиња је „место слободе“ и „место тишине“, а „imitatio Christi“ је зацело „imitatio sanctorum“ .

Угарит, Рас Шамра

Угарит (данас назван Рас Шамра) био је у 2. миленијуму пре Хр. значајан град-држава на северу Сирије. Налази се око 1 км од средоземне обале и 15 км северно од Латакије. Спомиње се у писмима из Марија и Амарне, но не и у Старом завету.

Пошто је један ратар код малог пристаништа Минет ел-Бајде (Minet el-Beide) орући плугом наишао на камену плочу, која је била гробна плоча, па је одјекивала као да је испод празна просторија, почело је са ископавањима 1928. г. која су се убрзо проширила на суседну Рас Шамру. Француз Клод  Шефер (Claude F.A. Schaeffer) предводио је  ова ископавања од 1929. до 1969. г. (уз прекиде за време Другог светског рата), да би их наставио М. Маргурон (М. Margueron).