Богословље

Преподобна Анастасија Српска

Према источно хришћанској духовној традицији, размишљање о правичности једне богољубиве мајке може се сматрати исправним полазиштем које ће свакој души пружити разумевање дефиниције личне хришћанске врлине у породичном окружењу. На пример, оно што се највише истиче у вези са личним идентитетом Дјеве Марије је њена улога праведне и свете мајке будући да је највиша титула коју ју је Црква доделила „Богородица“, од грчке сложенице Теотокос. Богородица као извор врлина открива се у контексту њене привржености и истинске посвећености Свом Сину и нашем Богу, Господу Исусу Христу. Постојану љубав, као врхунац свих хришћанских врлина, Она непрестано испољава и чак дарује свима онима који чезну за спасењем. Стога сваки православни хришћанин слави Увек-Дјеву Марију првенствено због Њеног дивног мајчинства које је у потпуности остварено кроз њену врлинску постојану љубав према Њеном Сину и нашем Господу, Исусу Христу, Спаситељу света.

Свети Јустин Ћелијски: Беседа на Видовдан 1966. године

Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник.

Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.

Видовданска беседа Светог владике Николаја

Беседа изговорена на Видовдан 1939. године у манaстиру Раваници

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може. Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ

Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса.

Отац Александар Шмеман вели: Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом  кажу такви  и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“)

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у Недељи слепог

Понедељак: Господ је Јудејцима објашњавао због чега они не верују у Њега. И шта мислите зашто? Зато што им је говорио истину: А мени не верујете јер ја истину говорим (Јн.8,45). Код њих лаж као да се отеловила и ушла у њихову крв, због чега им истина беше неприхватљива. А зашто ни сада не верују? Разлог је исти: Господ говори истину. Због тога не верују. Како то? Па, они су сви учени. Колико је само код њих речи! И то о истини? Да ,речи је много, али нема дела. Испредање система се такође код њих може наћи. Међутим, то је као испредање паучине. Само, они не примећују ту крхкост. Почетак система им је без основе, и даљи изводи су без доказа. Ипак, они су њима сасвим задовољни. Они имају такву жеђ за претпоставкама, да се чини да оне представљају сав садржај њиховог ума. Иако имају само претпоставке, они сматрају да имају солидно образовање. Разастрли су они, тако, једну маглу маштарија по малобројним чињеницама до којих су дошли. У тој магли изгледају сасвим друкчије него што су у ствари. И поред тога, они сматрају да поседују област непромењиве истине. Тако је ум постао труо, и тако се укус изопачио! Како ће, онда, ум да прими истину? Тако они не верују Господу који једини истину говори.