Наука

Јован Дамаскин – од финансијског чиновника до монаха

О житију Јована Дамаскина (рођен око 670., преставио се после 749.) не постоје никакви оновремени писани извори. Пошто је он већ око 800.г. прослављан као светитељ, то су на арапском и грчком написана житија Јована Дамаскина, пре духовна проза о историји поучних чуда, а мање историјски проверени материјал. Извесно је, пак, да су његови апологетски списи о византијској иконофилији: на сабору у Хијереји (754) који сеизјаснио против поштовања  икона, он је био лично осуђен због свог ”погрешног учења”. Након што се иконофилија поново пробила, Други (васељенски) Сабор у Никеји (787.г.) одлуке претходног сабора оповргао је и Јована Дамаскина у потпуности рехабилитовао. Од тога времена важи за последњег великог учитеља Цркве и његово учење представља суму великог патристичког предања, на чијем крају стоји његово богословско дело.  

Audiatur et altera pars

Реплика једног хришћанина на текст ”Еутаназија Србије” аутора Мише Ђурковића од уторака, 11.06.2019. у рубрици ”Погледи” дневног листа ”Политика” (online).

Еутаназија Србије

 Протекле недеље уважена новинарка овог листа госпођа Петровић је својим текстовима направила праву медијску кампању за одређена врло контроверзна решења која најразличитији лобији већ скоро деценију неуспешно покушавају да наметну Србији. Ко је читао серију њених текстова објављених на насловној страни сазнао је да „Србија уводи” сурогат-материнство, еутаназију и сличне ствари, затим да је еутаназија уведена у „великом броју земаља”, да би испод тог бомбастичног наслова могао да прочита да су у питању свега четири европске земље, Канада и један број држава у САД, итд.

Словеначки преводи Светог Писма*

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести.

Франк Рексрот: Весела схоластика. Научна револуција у средњем веку

(Frank Rexroth:Fröhliche Scholastik. Die Wissenschaftsrevolution des Mittelalters, C.H. Beck, München 2018)

”Сколастички” (лат. scholastica = школска наука/ знање, изведено из грч. σχολαστικός = онај који се учи, студент, припадник schole) није сасвим љубазан израз. Он сугерише старомодну крутост, појмовну досетљивост и изналажење до препредености – ништа што би се са ведрошћу могло спојити, као што историчар средњег века Франк Рексрот своју књигу насловљава, а ни на који начин могло довести у везу са ”научном револуцијом”, као што то стоји у њеном поднаслову. Тако, да појам који је настао пре 900 година, показује да се ова пежоративна ознака увек односи на припаднике друге научне школе, никако на себе саме.

Eутаназија и аподиктичка етика

Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”

Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

Умна посвећеност православног вероучитеља

Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције.