Духовске (Летње) задушнице

Задушнице (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботе Васкршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.

Свети мученик Јустин Философ

Свети мученик Христов Јустин роди се у Сирији Палестинској, у пределима Самарије, у граду који се првобитно звао Сихем, а доцније би назван Неаполис Флавија. Отац његов Приск беше знатан пореклом, али незнабожац по вери; а и сам Јустин беше идолопоклоник пре но што се просвети светлошћу свете вере. Имајући од младости велику љубав за истину, он успеваше у наукама које се изучаваху у грчким незнабожачким школама, јер беше врло бистар. Изучивши беседништво, он жуђаше за философијом, и у почетку он постаде ученик једнога философа - стојика, желећи да упозна њихово учење. Јустин је горео од жеље да сазна истину о Богу, шта је Бог. Но провевши неко време код овог стојичког философа, он од њега не сазнаде ништа о Богу, пошто стојик овај не знађаше Бога, нити сматраше потребним учење о Богу. Стога Јустин напусти овог учитеља и оде код другога, философа - перипатетика, који је сматран за мудрог. Не прође много дана, а овај се философ стаде погађати са Јустином око плате, не желећи да га учи забадава. Видећи среброљубивост његову, Јустин осети презрење према њему као према среброљупцу, и изведе закључак да је он недостојан називати се философом, пошто не зна да презире световна богатства.

Житије Светог Јустина Ћелијског

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Преподобни Исакије Далматски

После проналаска пречасног и животворног Крста Господа нашег Исуса Христа за царовања Константина Великог, многобројна змија и многоглави враг и свагдашњи ненавидник рода хришћанскога, нарочито самога Христа Спаситеља, и противник свете вере, својим зловештим лукавством унесе овакву пометњу у Цркву Божју: он нахушка зловерног и безаконог цара Валента да штити и распрострањује Аријеву јерес. Овај дакле злочестиви цар подиже гоњење на правоверне хришћане, и нареди да се свете цркве затворе да се у њима не би вршиле уобичајене Божанске Жртве, а неке цркве претвори у коњушнице, неке пак сруши до темеља. И ово гоњење продужаваше се дуго времена. И би у то време велико ридање и плач међу хришћанима, који се дању и ноћу мољаху Господу, да се смилује на Цркву своју свету, а над неправедним царем сатвори свој праведни суд и одмазду. Јер тада беше тако, као некада у дане светих Апостола када "цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве" (Д. А. 12, 1).

Преподобни Никита Халкидонски Исповедник

Преподобни отац наш Никита у младости возљуби Христа, одрече се света и удаљи се на подвиг монашки. Својим животом он угађаше Богу, и би узведен за епископа на престо халкидонске епископије, на коме, као свећа на светњаку, светљаше свету и украшаваше Христову Цркву. Свети Никита беше веома милостив према ништима: храњаше гладне, одеваше наге, примаше путнике и збрињаваше; беше отац сирочићима, заштитник удовицама и спасилац онима којима је чињена неправда.

А када настадоше тешка времена од иконоборачке јереси за царовања Лава Јерменина, свети Никита се показа исповедник Христов: јер се много подвизаваше у борби против јеретичког зловерја, изобличаваше и оповргаваше неправославне догмате, а учаше и саветоваше побожно се клањати икони Христа Господа и Његове Пречисте Богоматере и свих светих. Храбри и мудри исповедник много пострада од зловерног цара и његових једномишљеника, и поднесе и изгнанства и унижења и злостављања за правоверје.