Свети Владика Николај: Постом радостим наду моју у Тебе

Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.

Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.

Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.

Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.

Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више симбол правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.

Похвала Богородице

Акатист је дивна песма похвале и благочестиве оданости Мајци Господа Исуса Христа. Има облик поеме сачињене од 24 икоса и кондака, а сваки икос сачињен је од прозби сачињених од дванаест стихова, и завршава се узгласом: „Радуј се Невесто, неневесна!" Ова химна има за основ кондаке које је испевао Роман Слаткопојац (491-560), ђакон у Бејруту и Цариграду, а приписује се патријарху Сергију (између 610. и 638).

Византијски филозоф Михаило Псел (VI век) приписује овај акатист Георгију Писидијском, библиотекару Свете Софије, који га је, наводно, саставио 629. године, у доба цара Ираклија, поводом византијске победе над Аварима који су опседали Цариград, победе која је приписана Пресветој Дјеви.

Крстопоклона недеља

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Повест о момишићким мученицима

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне Цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме ће бити потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете Цркве.

Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје)  пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној светој архијерејској Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора.

Повест о момишићким мученицима

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.